Boze mili, cuda velikoga
Danas, jedna obicna prica, nevezana nicim mnogo za ovodanjske dogadjaje jer mislim da kada bih pisao pricu o cemu zelim da bih se slomio nacisto.
"Cudnog li rituala onih cudnih zivotinjica. Plesu oko nekog svetla. Na svetlu jos jedna manja zivotinja. Jako mirna obzirom kako je svetlo toplo. Znam da je toplo, osecam ga i ovde. A i secam se. Secam se nekih stapova koje mladunci ovih zivotinja nose. Stapovi izbacuju vatru daleko. Secam se da mi je oprzila krilo dok sam letela, jedva sam se odrzala, nisam mogla da letim dok sunce nije dva puta izaslo. Cudne zivotinje. Nisu mnogo inteligentne. Proizvode neke cudne zvukove oko zivotinje na svetlu, pipkaju je, valjda gledaju hoce li se probuditi. Budale, i ja sam shvatila da je mrtva. Iz toga se niko ne budi. Pitam se hoce li to svetlo pojesti i ovo drvo do sutra. Videla sam to vec par puta. Citave sume svetle po nekoliko dana a onda - jednostavno ih nema." Zavrsi misao jedna cudna vrana i odlete dalje svojim putem ostavljajuci izletnike, verovatno i nesvesne jedne obicne vrane koja ih je posmatrala sa obliznjeg drveta...
