Svojim tokom...
Sedim danas na Dunavu (iako bih trebao da ucim, ali ko jos ima vremena za to u studentskim danima? :P ) i nesto si mislim, kako je bezbrizan. Dunav, ne studentski zivot. Retko ko od nas je upoznao toliko ljudi, video toliko mesta, cuo toliko prica, video ljubavi, sastanaka i rastanaka kao ta jedna reka a ipak, on i dalje ide svojim tokom, bezbrizno, lagano, mirno i spokojno.
Moram priznati, zavidim mu, zelio bih imati taj mentalitet, tu opustenost, bezbriznost i mir kada sam suocen sa nekim stvarima ali ne uspeva mi. Ja sam jedna zamrznuta planinska reka. Na povrsini led, mir, spokoj, cist i ravan ali ispod leda, eh, ispod leda jedna oluja. Jao li se onome ko prodje ispod leda jer tome nema nazad.
Nema vise nikoga ispod leda, led je zacelio jaci i deblji nego ikada. Progutao onu ljubav koju je imao, reka ju odnela i oprala njene tragove, opet sam ljustura, jedan oklop, opet sam ono sto sam uvek voleo da budem.
Zamrznuta planinska reka.
