Zivot jednog secanja

U pocetku bese misao. Misao se pretvori u rec a tad nasta kursum.

Neko je rekao "Drvlje i kamenje mi moze izrezati kozu i izlomiti kosti ali samo rec mi moze povrediti dusu", i moram priznati, izgleda da je bio u pravu. Sve vise i oko sebe i u sebi osecam moc reci, moc misli. Batine su odavno prestale da me brinu (uglavnom kada sam narastao i visi i tezi od svojih roditelja) ali uvek je ostala tu ona ultimatna kazna - rec. Ili nedostatak iste.

Ne govorim ovde samo o kazni roditelja za nesto sto sam napravio. Govorim generalno o recima. Naucis sa vremenom da nista ne moze da povredi tako kao rec. 

Ali, zasto samo da povredi? Rec je nesto najlepse sto mozemo da damo drugom ljudskom bicu. Rec utehe, rec prijateljstva, rec saveta ili ljubavi. Zadivljujuce je sta sve stane u jednu rec. Koliko osecanja, secanja, pogleda, misli i emocija stane u jednu, obicnu, malu rec. Kad se ta rec izgovori kako treba moze coveku da znaci vise od zagrljaja, vise od sveta, vise od samoga sebe. Rec koja pokrece ili zaustavlja. Takva je moc reci.

Na kraju krajeva, evo, reci, to je sve, to je jedini nacin komunikacije koji na internetu imamo medjusobno, nema izraza lica, nema gestikulacija, pogleda, pokreta, samo reci a ipak nakon citanja nekih reci osecam da neke ljude poznajem bolje i duze od svojih prijatelja iz detinjstva. Osecam da ih vise volim od samoga sebe, samo zbog reci koje su oni napisali, vremena kad su to napisali i znacenja koje su meni te reci imale tada.

Zbog reci su pokretani ratovi, unistavani gradovi, ubijani ljudi. Reci su pokretale ljubavi, romanse, prijateljstva. Na kraju krajeva reci su na svetu izvor svega lepog i ruznog. 

Sta ostaje od nas kada nam oduzmu nase reci? To je ono sto se ja uzaludno pitam danas...

Danas, jedna obicna prica, nevezana nicim mnogo za ovodanjske dogadjaje jer mislim da kada bih pisao pricu o cemu zelim da bih se slomio nacisto.

"Cudnog li rituala onih cudnih zivotinjica. Plesu oko nekog svetla. Na svetlu jos jedna manja zivotinja. Jako mirna obzirom kako je svetlo toplo. Znam da je toplo, osecam ga i ovde. A i secam se. Secam se nekih stapova koje mladunci ovih zivotinja nose. Stapovi izbacuju vatru daleko. Secam se da mi je oprzila krilo dok sam letela, jedva sam se odrzala, nisam mogla da letim dok sunce nije dva puta izaslo. Cudne zivotinje. Nisu mnogo inteligentne. Proizvode neke cudne zvukove oko zivotinje na svetlu, pipkaju je, valjda gledaju hoce li se probuditi. Budale, i ja sam shvatila da je mrtva. Iz toga se niko ne budi. Pitam se hoce li to svetlo pojesti i ovo drvo do sutra. Videla sam to vec par puta. Citave sume svetle po nekoliko dana a onda - jednostavno ih nema." Zavrsi misao jedna cudna vrana i odlete dalje svojim putem ostavljajuci izletnike, verovatno i nesvesne jedne obicne vrane koja ih je posmatrala sa obliznjeg drveta... 

Iz likovne skole izadje, po PS-u, mamino dete, plavo, duga kosa uvezana uredno u dugu kiku koja se nekako, diskretno uklapase u te jesenje boje opalog i ne opalog lisca po kome je gazila u svojim cipelicama posebno odabranim za danas. Ne, danas nije dan kada ona ide u likovnu skolu, niti je danas rodjendan njenog bratica, za nju nista od toga nije danas. Danas je dan kada ce videti njega. Kod onog hrastica kako prolazi sa svojim drustvom. Njegove duboke kestenjaste oci, njegov ten i kosa, njegova, toboze, ozbiljnost. Taj decko je pohodio njene snove cesce nego tetka Dara njenu kucu. A tetka Dara je bila jedna jako dosadna zena.

Izlazeci iz kafica, neobicno rano za ovaj dan, ovaj, jedan od mnogih, obicnih cetvrtaka, blago tmuran u skladu sa njegovom pepeljastom kosom i sivim sakoom pozajmljenom od oca posebno za ovaj obicni cetvrtak. Neobicno rano i neobicno rumen u obrazima rece drustvu da ce danas svojim putem i zamace iza coska. Blago smeteno promasivsi ulaz u svoju ulicu znao je da tamo, ustvari, i nije krenuo. Znao je da ce i danas kao i obicno stajati kod onog hrasta na cosku kada ona bude prolazila iz likovne skole, doduse, danas, posebno nakindjuren i sam. Znao je zasto je tu i znao je da zeli da bude tu ali je sve nesto, toboze, ozbiljan uveravao se da ga put samo slucajno navodi tuda, toboze, iz navike ide okolo. Ne daj boze da momcic u tim godinama juri jednu devojku sa divnom plavom kosom, srebrnkasto-plavim ocima i onim leprsavim suknjicama koje, hteo-ne hteo, mame pogled.

Inace je uobicajeno da ptice, nezavisno od svoje vrste imaju simetricna krila. Kako oblikom tako i bojama. E, taj dan je sa jedne obicne zgrade od crvene cigle jedan neobicni beli golub pratio jedino crno pero iz svog levog krila kako lagano pada. Sad, da li je golub pored pera uocio dvoje mladih kako se nespretno i sramezljivo zagledaju i pogledaju, pa skoro odmah ispod njegovog pera, to i nije bas vazno. Koliko on krupniji od onog stereotipa mladica njegovih godina toliko ona sitnija od neke prosecne devojke svojih godina, cinili su interesantan par. Golub je valjda shvatio da mu to pero i nece nedostajati te je odleteo dalje.

Iznad jedne barice na asfaltu prodjose dve ruke, jedna u drugoj. 

Prim. aut. Da, znam da je prica bezveze, ali napisana je pre jedno 7-8 godina :P