Ponekad, samo ponekad u zivotu imamo tu cast da upoznamo osobu za koju mozemo sigurno i sa punim pravom na prvi pogled reci da je osoba koju nikada necemo zaboraviti i da ce u nasem zivotu i nasem srcu uvek imati posebno mesto. Neki to zovu "srodna dusa". Ja sa druge strane nemam potrebu da imenujem stvari. Cak imam i problem sa time. Kako imenovati nesto sto ne mozes ni da pojmis ni da opises ni da zamislis a opet dozivljavas svaki dan, svaki sat, svaki momenat sa tom osobom.
Kako imenovati onaj tihi "klik" u glavi kada shvatis da si pronasao poslednji deo puzle koji ti je godinama nedostajao. Kako imenovati momenat kada u svakom pogledu te osobe vidis ostatak svog zivota. Kako imenovati dodir ruke koji te tera da zelis da ga osecas do kraja svog zivota. Kada pronadjes nekoga ko te shvata i razume bolje nego ti samog sebe. Nekoga ko te prihvata takvog kakav jesi bas zato sto je i sam takav. Nekoga ko je uvek tu iako ste kilometrima daleko. Kako ljudima objasniti da kada pogledas u oci te osobe ne vidis svoj odraz, vidis odraz citave vasione u svoj svojoj moci i velicini i samo pocinjes da nazires kolicinu srece koja ti je bila potrebna da upoznas tu osobu.
Kako objasniti da si u jednom momentu nevidjene srece pronasao ono za cime vecina ljudi zali celog zivota?
Ne, nemojte reci ljubav. Ljubav je mala rec za nesto ovako. Toliko mala rec da ne moze cak ni da pocne da opisuje osecanje uzvisenosti i ekstaze koje dolazi sa svakim dodirom, pogledom, svakim momentom u kome ste pocasceni prisustvom te osobe u vasem zivotu.
Recite mi, kako imenovati nesto tako divno da cak ni sami ne mozete poverovati da vam se desilo?
