Zivot jednog secanja

Nisam spavao.

Nedostaje mi "opet". "Opet nisam spavao".
Koliko god da mi nedostaje ne mogu da ga stavim, ne mogu da lazem. U poslednje vreme spavam.

Sinoc nisam spavao.

Za razliku od ovog "opet" nespavanja ovo "sinoc" nespavanje je bilo... drugacije. U najmanju ruku. Nespavanje na koje sam navikao ustvari i nije nespavanje koliko izbegavanje sna. Koliko strah da cu opet videti one slike usecene u dubinu ociju, ono zasto ne spavam bas najbolje od svoje cetvrte godine. Razlog zasto se nocima budim u panici obliven hladnim znojem. Razlog zasto kada mi bas nije preko potrebno izbegavam san.

Ovo sinoc je bilo drugacije.

Navikao sam da spavam u poslednje vreme. Cak, zelim to. Moram se "pohvaliti" da sam zaista nasao izvor nekih drugih snova. Snova iz kojih se budim sretan. Nasmesen. Budim se po prvi put u poslednjih 20ak godina sa iskrenom zeljom da se setim sna, da nastavim san. Ponekada se budim sa (istina, neiskrenim) zaljenjem sto je java bolja od sna. Od jako dobrog sna. 

Ovo sinoc je bilo neobicno.

Spavalo mi se, nije da nije. Zaista jeste ali... Nekako me je san izbegavao. Taman osetim da dolazi negde iza coska, cujem zvukove, osetim mirise tog sna, shvatim generalnu "sliku" sna i... Nista. I dalje lezim budan u krevetu i brojim izbocine i nepravilnosti na plafonu. Zaista moram naci nekoga da mi sredi i okreci plafon kako valja. Izgleda kao neki jako nepravilan pejzaz. I onda sve ispocetka. Ponovo trazim inspiraciju za san. Istini za volju, nije da mi je to tesko naci ovih dana ali... Treba naci neki san koji ce me nemilosrdno uvuci u sebe i naterati me da zelim da ostanem tu. E, tu sam naletio na problem. Prosto mi je java... predobra da je kvarim trecerazrednim snovima.

Cudno mi je to sve. Nisam navikao. Sretan sam a ne znam kako da se nosim sa time.

Prvi put u dosta dugom vremenu ne znam ni sam sta sam, ko sam i gde sam. Cak, ovih dana me ni moja gitara ne slusa. Umesto onih mirlih tuzbalica na koje smo oboje navikli pocinje da mi svira neke nepoznate, vesele, razdragane ritmove i stavlja me u nezgodne situacije da ni sam ne znam tekstove pesama koje sviram. Sviramo, pardon. Prvi put u vec poduzem vremenskom okviru imam neobicnu potrebu da se smejem. Za razliku od onog grca koji sam inace imao na licu, takozvanog "spavam-sa-ofingerom" osmeha. 

Ne znam, nije mi jasno. Kako se prepustiti a opet kako se opirati necemu sto mi je tako strano i prilicno zaboravljeno a opet tako mi prirodno dolazi. Kao neki deja vu za koji sam siguran da, ovako, nisam doziveo...