Rec
U pocetku bese misao. Misao se pretvori u rec a tad nasta kursum.
Neko je rekao "Drvlje i kamenje mi moze izrezati kozu i izlomiti kosti ali samo rec mi moze povrediti dusu", i moram priznati, izgleda da je bio u pravu. Sve vise i oko sebe i u sebi osecam moc reci, moc misli. Batine su odavno prestale da me brinu (uglavnom kada sam narastao i visi i tezi od svojih roditelja) ali uvek je ostala tu ona ultimatna kazna - rec. Ili nedostatak iste.
Ne govorim ovde samo o kazni roditelja za nesto sto sam napravio. Govorim generalno o recima. Naucis sa vremenom da nista ne moze da povredi tako kao rec.
Ali, zasto samo da povredi? Rec je nesto najlepse sto mozemo da damo drugom ljudskom bicu. Rec utehe, rec prijateljstva, rec saveta ili ljubavi. Zadivljujuce je sta sve stane u jednu rec. Koliko osecanja, secanja, pogleda, misli i emocija stane u jednu, obicnu, malu rec. Kad se ta rec izgovori kako treba moze coveku da znaci vise od zagrljaja, vise od sveta, vise od samoga sebe. Rec koja pokrece ili zaustavlja. Takva je moc reci.
Na kraju krajeva, evo, reci, to je sve, to je jedini nacin komunikacije koji na internetu imamo medjusobno, nema izraza lica, nema gestikulacija, pogleda, pokreta, samo reci a ipak nakon citanja nekih reci osecam da neke ljude poznajem bolje i duze od svojih prijatelja iz detinjstva. Osecam da ih vise volim od samoga sebe, samo zbog reci koje su oni napisali, vremena kad su to napisali i znacenja koje su meni te reci imale tada.
Zbog reci su pokretani ratovi, unistavani gradovi, ubijani ljudi. Reci su pokretale ljubavi, romanse, prijateljstva. Na kraju krajeva reci su na svetu izvor svega lepog i ruznog.
Sta ostaje od nas kada nam oduzmu nase reci? To je ono sto se ja uzaludno pitam danas...
