Zivot jednog secanja

Nisam spavao.

Nedostaje mi "opet". "Opet nisam spavao".
Koliko god da mi nedostaje ne mogu da ga stavim, ne mogu da lazem. U poslednje vreme spavam.

Sinoc nisam spavao.

Za razliku od ovog "opet" nespavanja ovo "sinoc" nespavanje je bilo... drugacije. U najmanju ruku. Nespavanje na koje sam navikao ustvari i nije nespavanje koliko izbegavanje sna. Koliko strah da cu opet videti one slike usecene u dubinu ociju, ono zasto ne spavam bas najbolje od svoje cetvrte godine. Razlog zasto se nocima budim u panici obliven hladnim znojem. Razlog zasto kada mi bas nije preko potrebno izbegavam san.

Ovo sinoc je bilo drugacije.

Navikao sam da spavam u poslednje vreme. Cak, zelim to. Moram se "pohvaliti" da sam zaista nasao izvor nekih drugih snova. Snova iz kojih se budim sretan. Nasmesen. Budim se po prvi put u poslednjih 20ak godina sa iskrenom zeljom da se setim sna, da nastavim san. Ponekada se budim sa (istina, neiskrenim) zaljenjem sto je java bolja od sna. Od jako dobrog sna. 

Ovo sinoc je bilo neobicno.

Spavalo mi se, nije da nije. Zaista jeste ali... Nekako me je san izbegavao. Taman osetim da dolazi negde iza coska, cujem zvukove, osetim mirise tog sna, shvatim generalnu "sliku" sna i... Nista. I dalje lezim budan u krevetu i brojim izbocine i nepravilnosti na plafonu. Zaista moram naci nekoga da mi sredi i okreci plafon kako valja. Izgleda kao neki jako nepravilan pejzaz. I onda sve ispocetka. Ponovo trazim inspiraciju za san. Istini za volju, nije da mi je to tesko naci ovih dana ali... Treba naci neki san koji ce me nemilosrdno uvuci u sebe i naterati me da zelim da ostanem tu. E, tu sam naletio na problem. Prosto mi je java... predobra da je kvarim trecerazrednim snovima.

Cudno mi je to sve. Nisam navikao. Sretan sam a ne znam kako da se nosim sa time.

Prvi put u dosta dugom vremenu ne znam ni sam sta sam, ko sam i gde sam. Cak, ovih dana me ni moja gitara ne slusa. Umesto onih mirlih tuzbalica na koje smo oboje navikli pocinje da mi svira neke nepoznate, vesele, razdragane ritmove i stavlja me u nezgodne situacije da ni sam ne znam tekstove pesama koje sviram. Sviramo, pardon. Prvi put u vec poduzem vremenskom okviru imam neobicnu potrebu da se smejem. Za razliku od onog grca koji sam inace imao na licu, takozvanog "spavam-sa-ofingerom" osmeha. 

Ne znam, nije mi jasno. Kako se prepustiti a opet kako se opirati necemu sto mi je tako strano i prilicno zaboravljeno a opet tako mi prirodno dolazi. Kao neki deja vu za koji sam siguran da, ovako, nisam doziveo... 

Pojavila mi se jedna krajnje cudna inspiracija. Inspiracija da - ne pisem.

Znate taj osecaj kada osetite tako mocan udar inspiracije da se prosto morate prihvatiti olovke. Prosta zelja da nesto upisete medju linijama, da ostavite trag na papiru. Onda zavirite u tu potrebu i otkrijete da je - prazna. Da u njoj nema nista, da postoji sama zbog sebe.

I o cemu ja sada da pisem?

U pocetku bese misao. Misao se pretvori u rec a tad nasta kursum.

Neko je rekao "Drvlje i kamenje mi moze izrezati kozu i izlomiti kosti ali samo rec mi moze povrediti dusu", i moram priznati, izgleda da je bio u pravu. Sve vise i oko sebe i u sebi osecam moc reci, moc misli. Batine su odavno prestale da me brinu (uglavnom kada sam narastao i visi i tezi od svojih roditelja) ali uvek je ostala tu ona ultimatna kazna - rec. Ili nedostatak iste.

Ne govorim ovde samo o kazni roditelja za nesto sto sam napravio. Govorim generalno o recima. Naucis sa vremenom da nista ne moze da povredi tako kao rec. 

Ali, zasto samo da povredi? Rec je nesto najlepse sto mozemo da damo drugom ljudskom bicu. Rec utehe, rec prijateljstva, rec saveta ili ljubavi. Zadivljujuce je sta sve stane u jednu rec. Koliko osecanja, secanja, pogleda, misli i emocija stane u jednu, obicnu, malu rec. Kad se ta rec izgovori kako treba moze coveku da znaci vise od zagrljaja, vise od sveta, vise od samoga sebe. Rec koja pokrece ili zaustavlja. Takva je moc reci.

Na kraju krajeva, evo, reci, to je sve, to je jedini nacin komunikacije koji na internetu imamo medjusobno, nema izraza lica, nema gestikulacija, pogleda, pokreta, samo reci a ipak nakon citanja nekih reci osecam da neke ljude poznajem bolje i duze od svojih prijatelja iz detinjstva. Osecam da ih vise volim od samoga sebe, samo zbog reci koje su oni napisali, vremena kad su to napisali i znacenja koje su meni te reci imale tada.

Zbog reci su pokretani ratovi, unistavani gradovi, ubijani ljudi. Reci su pokretale ljubavi, romanse, prijateljstva. Na kraju krajeva reci su na svetu izvor svega lepog i ruznog. 

Sta ostaje od nas kada nam oduzmu nase reci? To je ono sto se ja uzaludno pitam danas...

Voli, ne voli...

Gde sam stao? : 

Sedim danas na Dunavu (iako bih trebao da ucim, ali ko jos ima vremena za to u studentskim danima? :P ) i nesto si mislim, kako je bezbrizan. Dunav, ne studentski zivot. Retko ko od nas je upoznao toliko ljudi, video toliko mesta, cuo toliko prica, video ljubavi, sastanaka i rastanaka kao ta jedna reka a ipak, on i dalje ide svojim tokom, bezbrizno, lagano, mirno i spokojno.

Moram priznati, zavidim mu, zelio bih imati taj mentalitet, tu opustenost, bezbriznost i mir kada sam suocen sa nekim stvarima ali ne uspeva mi. Ja sam jedna zamrznuta planinska reka. Na povrsini led, mir, spokoj, cist i ravan ali ispod leda, eh, ispod leda jedna oluja. Jao li se onome ko prodje ispod leda jer tome nema nazad.

Nema vise nikoga ispod leda, led je zacelio jaci i deblji nego ikada. Progutao onu ljubav koju je imao, reka ju odnela i oprala njene tragove, opet sam ljustura, jedan oklop, opet sam ono sto sam uvek voleo da budem.

Zamrznuta planinska reka. 

Danas, jedna obicna prica, nevezana nicim mnogo za ovodanjske dogadjaje jer mislim da kada bih pisao pricu o cemu zelim da bih se slomio nacisto.

"Cudnog li rituala onih cudnih zivotinjica. Plesu oko nekog svetla. Na svetlu jos jedna manja zivotinja. Jako mirna obzirom kako je svetlo toplo. Znam da je toplo, osecam ga i ovde. A i secam se. Secam se nekih stapova koje mladunci ovih zivotinja nose. Stapovi izbacuju vatru daleko. Secam se da mi je oprzila krilo dok sam letela, jedva sam se odrzala, nisam mogla da letim dok sunce nije dva puta izaslo. Cudne zivotinje. Nisu mnogo inteligentne. Proizvode neke cudne zvukove oko zivotinje na svetlu, pipkaju je, valjda gledaju hoce li se probuditi. Budale, i ja sam shvatila da je mrtva. Iz toga se niko ne budi. Pitam se hoce li to svetlo pojesti i ovo drvo do sutra. Videla sam to vec par puta. Citave sume svetle po nekoliko dana a onda - jednostavno ih nema." Zavrsi misao jedna cudna vrana i odlete dalje svojim putem ostavljajuci izletnike, verovatno i nesvesne jedne obicne vrane koja ih je posmatrala sa obliznjeg drveta... 

Auuu, pade mi na pamet da nisam odavno nista napisao ovde pa rekoh da svratim da vidim kako su ljudi XD

Evo, jedna pesma od mene pa se pisemo kad budem imao vremena XD

Iz likovne skole izadje, po PS-u, mamino dete, plavo, duga kosa uvezana uredno u dugu kiku koja se nekako, diskretno uklapase u te jesenje boje opalog i ne opalog lisca po kome je gazila u svojim cipelicama posebno odabranim za danas. Ne, danas nije dan kada ona ide u likovnu skolu, niti je danas rodjendan njenog bratica, za nju nista od toga nije danas. Danas je dan kada ce videti njega. Kod onog hrastica kako prolazi sa svojim drustvom. Njegove duboke kestenjaste oci, njegov ten i kosa, njegova, toboze, ozbiljnost. Taj decko je pohodio njene snove cesce nego tetka Dara njenu kucu. A tetka Dara je bila jedna jako dosadna zena.

Izlazeci iz kafica, neobicno rano za ovaj dan, ovaj, jedan od mnogih, obicnih cetvrtaka, blago tmuran u skladu sa njegovom pepeljastom kosom i sivim sakoom pozajmljenom od oca posebno za ovaj obicni cetvrtak. Neobicno rano i neobicno rumen u obrazima rece drustvu da ce danas svojim putem i zamace iza coska. Blago smeteno promasivsi ulaz u svoju ulicu znao je da tamo, ustvari, i nije krenuo. Znao je da ce i danas kao i obicno stajati kod onog hrasta na cosku kada ona bude prolazila iz likovne skole, doduse, danas, posebno nakindjuren i sam. Znao je zasto je tu i znao je da zeli da bude tu ali je sve nesto, toboze, ozbiljan uveravao se da ga put samo slucajno navodi tuda, toboze, iz navike ide okolo. Ne daj boze da momcic u tim godinama juri jednu devojku sa divnom plavom kosom, srebrnkasto-plavim ocima i onim leprsavim suknjicama koje, hteo-ne hteo, mame pogled.

Inace je uobicajeno da ptice, nezavisno od svoje vrste imaju simetricna krila. Kako oblikom tako i bojama. E, taj dan je sa jedne obicne zgrade od crvene cigle jedan neobicni beli golub pratio jedino crno pero iz svog levog krila kako lagano pada. Sad, da li je golub pored pera uocio dvoje mladih kako se nespretno i sramezljivo zagledaju i pogledaju, pa skoro odmah ispod njegovog pera, to i nije bas vazno. Koliko on krupniji od onog stereotipa mladica njegovih godina toliko ona sitnija od neke prosecne devojke svojih godina, cinili su interesantan par. Golub je valjda shvatio da mu to pero i nece nedostajati te je odleteo dalje.

Iznad jedne barice na asfaltu prodjose dve ruke, jedna u drugoj. 

Prim. aut. Da, znam da je prica bezveze, ali napisana je pre jedno 7-8 godina :P 

Evo, po nalogu sanjarenja pisem i ja "domaci" tj prvi susret mene i moje do-pre-par-dana-devojke.

Uglavnom, kako to inace biva ja nisam trebao da budem tu tada ali se sticajem nekih cudno neobjasnjivih okolnosti ja ipak nadjoh na tom maratonu pod nazivom "Pozdrav prolecu". Ukratko, prijatelja ispalila devojka sa kojom je trebao da ide na to planinarenje pa je covek odlucio da me probudi oko pola 6 cisto da me priupita bih li ja isao sa njim. Nakon 20ak min deranja na telefon pristadoh iako mi nije bilo nidocega a kamoli do 4o satne setnje po planini, naime, vece pre toga sam raskinuo sa devojkom.

Nemojte da vas ovaj naziv "Pozdrav prolecu" zavara. Blatnjaviju, klizaviju i snezniju planinarsku stazu u zivotu nisam video, a video sam ih poprilicno. Uglavnom, pristojno natovareni pivom i po kojim sendvicem krenusmo u 7 ispred Gimnazije.

Uglavnom prica je jako dugacka i pocinje otprilike na pocetku ovog 4o satnog maratona a zavrsava kretanjem kuci jos nekih 3-4 sata nakon maratona tj traje sveukupno 7-8 sati.

Ukratko nasli smo se negde na pola staze i odatle isli zajedno jer smo uglavnom bili dobrano ispred ostatka grupe. Na kraju maratona smo sedili zajedno i zajebavali se (nas 4oro) da bi mene u autobusu kum napao u fazonu "sto sedis samnom, idi sedi sa Jovanom, vidis da se curi svidjas". Ajd, rekoh mozda i bude nesto pa odem da sednem sa njom. Naime i nju je zajednicka drugarica napucala slicno da ide da sedne samnom te smo se nas dvoje onako zblanuto gledali u fazonu "koji je njima qrac". Smuvali smo se kada smo izasli iz busa valjda cisto da ne razocaramo toliko ljudi koji su skoro 5 sati besomucno radili na tome da nas skontaju. Ko je tad znao da ce se iz toga izroditi veza od dve godine :)

Kasnije mi je priznala da se njoj prvo svideo kum te zbog toga nije htela da se smuva samnom ali kada me malo upoznala (5-6 dana veze) zaljubila se u mene. Ono sto ona ne zna je da se i meni prvo svidela njena prijateljica, ostatak je isti :)

Ja sam jedan covek, ustvari osecanja jednog coveka. Stvoren jedne kisne oktobarske veceri na pasareli iznad auto puta ja sam sve ono sto covek ne zeli da oseca. Zato i jesam izdvojen u zasebnu licnost.

Da, ja sam alter ego. Alter ego jedne osobe koja je ranije bila nasmijana, saljivdzija, uvek centar svega. Ovo ce biti moj blog, blog koji cu ja da koristim kao mesto gde cu da ispoljavam svoje licne frustracije, nesigurnosti, tuge i eventualno radosti. Eh, sada kako to nebi bilo cisto izivljavanje nad ocima i mozgovima mojih citalaca ja cu se uvek truditi da se sve isprica pricom, a pricanje prica, to je nesto sto znam da radim.

Kao sto rekoh stvoren sam jedne kisne oktobarske veceri na jednoj pasareli. Sad sta sam ja radio na toj pasareli pre nego sto sam stvoren to ne znam i, iskreno, ne zelim da znam. Ono sto znam je da kada sam stvoren osecao sam veliko olaksanje, osecao sam se drugacije od onoga kako se bilo koja osoba osecala do tada. Osecao sam se slobodan koliko god da sam bio vezan secanjima i osecanjima za osobu koja sam nekad bio. Da, kao sto mozete da pretpostavite, bio sam tinejdzer, opsednut svojim sto realnim, sto imaginarnim problemima i preprekama u zivotu, svojim prvim ljubavima i raznim opojnim supstancama u mom telu to vece. 

Eh, vidite, ja vise nisam tinejdzer, moji opusteni dane opijanja do zore, zaljubljivanja na svakom koraku, leprsanja medju oblacima i na kraju krajeva svega ostalog sto tinejdzeri rade su poodavno prosli. Ja vise nisam tinejdzer. Ja sam sada jedno malo uplaseno dete u ovom velikom svetu. Ali, kako mi neko rece, svi smo tako poceli. 

Sad vec smaram i sam sebe. Sve u svemu ovo je bio moj prvi clanak na ovom blogu. 
Sad moram ici da raskinem sa devojkom. Ustvari, to je ono sto sam morao da kazem nekome ali ne brinite, citacemo se jos...