Zivot jednog secanja

Ja sam jedan covek, ustvari osecanja jednog coveka. Stvoren jedne kisne oktobarske veceri na pasareli iznad auto puta ja sam sve ono sto covek ne zeli da oseca. Zato i jesam izdvojen u zasebnu licnost.

Da, ja sam alter ego. Alter ego jedne osobe koja je ranije bila nasmijana, saljivdzija, uvek centar svega. Ovo ce biti moj blog, blog koji cu ja da koristim kao mesto gde cu da ispoljavam svoje licne frustracije, nesigurnosti, tuge i eventualno radosti. Eh, sada kako to nebi bilo cisto izivljavanje nad ocima i mozgovima mojih citalaca ja cu se uvek truditi da se sve isprica pricom, a pricanje prica, to je nesto sto znam da radim.

Kao sto rekoh stvoren sam jedne kisne oktobarske veceri na jednoj pasareli. Sad sta sam ja radio na toj pasareli pre nego sto sam stvoren to ne znam i, iskreno, ne zelim da znam. Ono sto znam je da kada sam stvoren osecao sam veliko olaksanje, osecao sam se drugacije od onoga kako se bilo koja osoba osecala do tada. Osecao sam se slobodan koliko god da sam bio vezan secanjima i osecanjima za osobu koja sam nekad bio. Da, kao sto mozete da pretpostavite, bio sam tinejdzer, opsednut svojim sto realnim, sto imaginarnim problemima i preprekama u zivotu, svojim prvim ljubavima i raznim opojnim supstancama u mom telu to vece. 

Eh, vidite, ja vise nisam tinejdzer, moji opusteni dane opijanja do zore, zaljubljivanja na svakom koraku, leprsanja medju oblacima i na kraju krajeva svega ostalog sto tinejdzeri rade su poodavno prosli. Ja vise nisam tinejdzer. Ja sam sada jedno malo uplaseno dete u ovom velikom svetu. Ali, kako mi neko rece, svi smo tako poceli. 

Sad vec smaram i sam sebe. Sve u svemu ovo je bio moj prvi clanak na ovom blogu. 
Sad moram ici da raskinem sa devojkom. Ustvari, to je ono sto sam morao da kazem nekome ali ne brinite, citacemo se jos...